SVIĐA:  
PODELI:  

Mutne vode

Šta je nauka otkrila o genetici što Darvin nije znao...

Carl Wieland

Napomena urednika: Nauka je dosta otkrila u sto i više godina nakon Darvina. Njegova zapažanja u vezi sa prirodnom selekcijom, „opstankom najprilagođenijih“ zaista stoje. Međutim, neki od Darvinovih zaključaka (od pre skoro 150 godina) kose se sa onim što je nauka otkrila o DNK, genetici i nasleđu. Sledeći članak objašnjava...

O prirodnoj selekciji se i dalje govori kao o „opstanku najprilagođenijih“, ili, od nedavno, „reprodukciji najprilagođenijih“. Mnogi su zbunjeni u vezi sa tim, misleći da su dokazi o prirodnoj selekciji samim tim i dokazi ideje da se molekuli pretvaraju u mikrobe, koji se pretvaraju u stonoge, magnolije i izvršne direktore.

Šta podrazumeva prirodna selekcija?

Prirodna selekcija je zaista veoma direktan, logičan uvid. Kreacionista, hemičar/zoolog Edvard Blit (Edward Blyth (1810-1873)), pisao je o tome 1835-7, pre Darvina, koji je najverovatnije pozajmio ideju od Blita.1 Organizam možda poseduje neku nasleđenu crtu ili osobinu koja, u određenoj sredini, organizmu daje veću šansu da se svi geni prenesu na sledeću generaciju (u poređenju sa onim organizmima koji to nemaju). U sledećim generacijama ta crta ili osobina ima dobrih šansi da se raširi u toj populaciji. Takva pojačana šansa reproduktivnog uspeha (tj. imanja potomstva) može se steći na nekoliko načina:

  • Veća mogućnost preživljavanja. Tj. organizam je „skloniji da preživi“. Uzgred, „opstanak najprilagođenijih“ znači upravo to. On se ne odnosi nužno na fizičku prilagodljivost, kako se to inače shvata. Ukoliko ste više (ili manje) skloni da preživite, više (ili manje) ste skloni i potomstvu i prenošenju gena. Na primer, geni za dužu dlaku pojačaće šanse za preživljavanje životinjama koje žive u hladnim predelima. Geni za belu boju krzna poboljšavaju kamuflažu medveda u snežnim pustinjama (kamuflaža ne pomaže životinjama samo da izbegnu da budu uhvaćene ili pojedene, već i predatoru da se prikrade plenu). Pošto će tako lakše izbeći skapavanje od gladi, medved svetle dlake će verovatnije biti živ da prenese gene svetle dlake i sledećoj generaciji.

  • Veća šansa pronalaženja partnera. Ako ženke ribljih vrsta po pravilu biraju partnere sa dužim repom, onda će mužjaci koji imaju gene za duži rep imati veću šansu za razmnožavanje, u proseku, tako da će njihovi geni (za duži rep) imati više šanse da se prenesu. Na taj način će geni za duži rep (a samim tim i varijetet mužjaka sa dugim repom) postati odlika te populacije.

  • Veći uspeh u razmnožavanju. Pogledajte biljne vrste, čije seme raznosi vetar. Ako ono sadrži gene koje daju nešto bolji aerodinamični „uzlet“ nego seme neke druge vrste, onda će geni te određene vrste (i sama vrsta) bolje proći, tj. biće „prirodno“ odabrani, pa otuda i termin. I obrnuto, ako se ta vrsta zadesi na nekom ostrvcetu, seme koje leti dalje će verovatno biti „izgubljeno na moru“. Zbog toga će geni koji daju manji „uzlet“ biti više zastupljeni. Pod pretpostavkom da su od početka obe vrste gena bile zastupljene, ovaj jednostavan efekat bi na kraju proizveo rezultat da samo geni „kratkog dometa“ prevladaju, dok bi oni koji izazivaju „dugi domet“ u potpunosti bili eliminisani.

Prilagođavanje

Na taj način, stvorenja se mogu bolje adaptirati (bolje prilagoditi) okruženju u kojem se nađu. Recimo da čitava populacija biljaka ima različite gene za dužinu korena. Ukoliko je čitavim generacijama izložimo veoma suvom vremenu, preživeće one biljke koje imaju duže korenje, pa samim tim dopiru do podzemnih voda. Zbog toga će se geni za kraće korenje manje prenositi (pogledaj okvir u levom uglu). Vremenom, nijedna od ovih biljaka neće imati gene za kratak koren, pa će postati „dugokorene“ biljke. Sada su bolje prilagođene suvim uslovima nego što je to bio slučaj sa prethodnim generacijama.

Darvinova evolucija

Ovo prilagođavanje, koje je zapravo „fino uklapanje u okolinu“ Darvin je smatrao suštinski kreativnim procesom bezgraničnih mogućnosti. Ako bi se „novi“ varijeteti za kratko vreme mogli javiti radi prilagođavanja okolini, onda bi uz dovoljno vremena, mogle nastati bilo kakve nove odlike, pa čak i nova bića. Tako su se, verovao je, pojavila pluća ili perje u svetu u kojem ih pre toga nije bilo. Darvin nije znao kako nasleđe zaista funkcioniše, ali ljudi današnjice bi trebalo da znaju više. On, na primer, nije znao da se evolucijom prenose čitavi paketi informacija (gena) ili kodiranih uputstava.

Najvažnije od svega je istaći da prirodnom selekcijom zapravo dolazi do oslobađanja od viška informacija.

Ona, po definiciji, nije sposobna da stvori ništa novo. U gorenavedenom primeru, biljke postaju sposobnije da prežive suvo vreme zahvaljujući eliminaciji određenih gena, tj. izgubile su deo informacija koje su njihovi preci imali. Informacija za duže korenje je već postojala kod roditeljske populacije. Prirodna selekcija ne proizvodi ništa novo, niti nekakav dodatak.

Cena plaćena zbog adaptacije ili specijalizacije, uvek je trajan gubitak nekih informacija u toj grupi organizama. Ukoliko bi se okolina ponovo vratila, tako da bi kraće korenje ponovo bio jedini način da biljke prežive, ta informacija se ne bi magično ponovo „pojavila“. Populacija više ne bi bila u stanju da se prilagodi u tom pravcu. Jedini način da se varijetet kratkog korenja pojavi kao prilagođavanje okolini bio bi ako bi se ponovo počelo sa „mešanom“ ili „mešovitom“ roditeljskom populacijom, u kojoj bi oba tip gena bila zastupljena.

Ugrađena ograničenja varijacije

U takvom procesu gubitka informacija, automatski postoji limit varijacija, pošto se genetski materijal ne može neograničeno gubiti.

To se može videti u ukrštanju, koje je samo još jedan oblik (u ovom slučaju veštački) selekcije – princip je poptuno isti kao i kod prirodne selekcije. Uzmimo za primer konje. Ljudi su u stanju da ukrštaju svakakve vrste divljih konja – velike konje za rad, minijaturne ponije za igru itd. Ali postoji granica, pošto proces selekcije funkcioniše samo u okviru postojećih mogućnosti. Tako možete dobiti bele konje, braon konje i slično, ali nikakvo ukrštanje neće dovesti do nastanka zelenih konja – informacija za zelenu boju ne postoji kod konjske populacije.

Ograničenja varijeteta su prisutna i zbog toga što svaki od ovih konja nosi manje informacija nego „divlji“ tip od kojeg potiče. Zdrav razum nam govori da ne možemo od malog šetlandskog ponija dobiti klajdsdejlskog konja za vuču – informacija za to jednostavno više ne postoji! Što je specijalizacija uža (ili „adaptacija, pošto je ovde potreban čovek da bi predstavio „okolinu“), to možemo biti sigurniji da se genetski materijal nije proredio ili usahnuo, a i manje je budućih varijeteta moguće ako se krene od takvog nasleđa.

Ove očigledne, logične činjenice, jasno objašnjavaju da je prirodna selekcija sasvim drugačija od kreativnog, „uzvodnog“, bezgraničnog procesa koji je zamišljao Darvin.

Teoretičari evolucije su ovoga, naravno, svesni. Znaju da se moraju osloniti na neke druge procese kako bi stvorili potrebne nove informacije, pošto ih priča evolucije zahteva. Jednom davno, kaže teorija, postojao je svet živih bića bez pluća. Onda se informacija o plućima nekako pojavila, ali peraja nije bilo niotkuda – kasnije su se i ona pojavila. Ali suština je da je prirodna selekcija, sama po sebi, bespomoćna kada je reč o stvaranju. Ona je proces „odabira“, dakle, izbora između nekoliko stvari koje moraju već postojati.

Šta je s mutacijama – ukazuju li one na evoluciju?

Pošto prirodna selekcija može samo da vrši odabir, današnji teoretičari evolucije se oslanjaju na mutacije (nasumično kopiranje grešaka u reproduktivnom procesu) kako bi nastao sirov materijal na kojem se onda prirodna selekcija zasniva. Ali to je sasvim drugo pitanje. Praćenjem mutacija je ubedljivo dokazano da one ne dodaju informacije, kao i da postoji razložan osnov za sumnju na ovom polju.2 Jedan od vodećih svetskih genetskih informatičara, dr Verner (Dr Werner Gitt) sa Saveznog instituta za fiziku i tehnologiju u Braunšvajgu (Braunschweig) u Nemačkoj, kaže, „Nema poznatog prirodnog zakona kojim bi materija mogla proizvesti informacije, niti bilo kakav fizički proces ili materijalni fenomen nama znan može to učiniti“3 Njegov izazov da se naučnim putem opovrgne ova izjava ostao je neostvaren još otkad je prvi put objavljena. Čak i one mutacije čija je svrha preživljavanje organizma zapravo su gubitak informacija, a ne stvaranje krajnje neophodnog novog materijala kojim bi prirodna selekcija mogla da raspolaže.4

[NAPOMENA: Gorenavedeni članak napisao je dr Karl Viland (Dr. Carl Wieland), a objavljen je uz saglasnost www.AnswersInGenesis.org. Ceo članak o mutacijama se može naći na: Rasprava: Neke mutacije su korisne]

Napomena urednika:

Mutacije će dovesti do novih odlika, poput razvoja bakterijske otpornosti na antibiotike, na primer. Ali čak i ovakve mutacije ne dovode do stvaranja novih genetskih mutacija. Čak i korisne odlike prilagođavanja nastaju kroz gubitak genetskih informacija.

Bilo je slučajeva u kojima se količina genetskih informacija povećala, ali ne i sama DNK informacija. Drugim rečima, evoluciji bi bili potrebni novi geni, nove genetske informacije da bi se ostvarila u vrstama, na primer, da bi se perje pojavilo kod reptila. Međutim, čak i kada geni mutiraju, oni prosto uvećavaju količinu DNK, a ne dodaju nove funkcionalne genetske informacije.

Bog nam kaže da je ovde posadio sve elemente. Poglavlje 1.Biblijske Knjige Postanka kaže da je sva vegetacija, bilje i drveće nastalo „svako prema svojoj vrsti“. Isto se odnosi i na svet životinja. Saznajemo da su morske životinje, ptice, stoka, stvorenja koja gamižu i divlje životinje stvorene „svaka prema svojoj vrsti“ (Post. 1:21, 24). Različite životinjske vrste su sve nastale odjednom, ne kroz vreme i nije bilo evoluiranja jedne vrste u drugu.

Knjiga Postanka nam kaže da je Bog stvorio čoveka „po svojoj slici“ (Post. 1:26), što nije slučaj sa biljkama i životinjama. Čovek je drugačija „vrsta“ od njih.

Bog želi da svako od nas započne odnos sa njim, kako bismo ga spoznali i imali ličan odnos. Evolucija nas uči da su ljudi najbliži životinjama i prirodi. Pa ipak, Bog nas je stvorio kao ljude ne samo da bismo imali kontakt sa prirodnom sredinom, već i sa njim. Sledeći članak govori o tome Šta imaš zajedničko s Bogom. Da bi saznao kako da započneš odnos sa Bogom, pogledaj: Lično poznavati Boga.

 Imam pitanje…
 Kako započeti odnos sa Bogom…

(1) Taylor, I., In the Minds of Men (TFE Publishing, Toronto, Canada, pp. 125-133, 1984).
(2) From a Frog to a Prince video, produced by Keziah, distributed by Answers in Genesis. See also Spetner, L.S., Not by chance! (The Judaica Press Inc., New York, 1998).
(3) Gitt, W., In the beginning was information (Christliche Literatur-Verbreitung, Germany, p. 79, 1997).
(4) Wieland, C., "Beetle bloopers," Creation 19(3):30, 1997.

PODELI:  

TOP