SVIĐA:  
PODELI:  

Ko

Ovo je nastavak članka pod nazivom Nešto.

Postoji ono večno nešto. Nešto je oduvek postojalo. Nešto nema početka. Ako ovo nešto ima bilo kakve potrebe, ono može samo od sebe da se pobrine za te potrebe. Nije mu potrebno ništa drugo da bi opstalo. I ono ne može da stvori nešto potpuno jednako sebi ili nešto što će biti veće. Sve što je stvoreno nije večno. Stoga, to večno nešto ne može da stvori neko drugo večno nešto. Ono će uvek biti veće od bilo čega drugog što postoji.

A sada, da li ovo večno nešto može biti množina? Moguće. Recimo da je prvobitno postojalo pet večnih nečega. Da je bilo tako, ipak, tih pet bi bili potpuno isti u pogledu na vreme i moć. Ni jedan od njih nije stvoren, svi su večni, svi imaju sposobnost da čine što god je moguće da čine. Ovo nam ponovo pokazuje da je taj kvalitet, a ne kvantitet, suština stvari.

Onda, šta mi znamo o ovim večnim nešto? Ono nije samo. Zato što nešto drugo postoji. Vi, na primer. Sada Vi treba sebi da postavite pitanje, da li ste Vi to večno nešto, ili jedno od večnih nešto? Ako jeste, onda nemate ni početka, nemate nikakvih potreba koje Vi sami ne možete da ispunite, i što god može da se učini, Vi ste u mogućnosti to da učinite. Da li ste to vi? Ako niste, onda ste svakako nešto drugo, a ne večno nešto niti jedno od večnih nečega.

Vratimo se na našu veliku, potpuno mračnu, praznu sobu. Ali sada, recimo, imamo jedan molekul vodonika i jedan molekul azota u sobi. Samo radi primera, recimo da su oni večno nešto. Oni su oduvek postojali. Što god može da se učini, oni to mogu učiniti.

Pa, oni odlučuju da stvore nešto drugo, jer oni su jedini koji postoje u toj sobi. Ali čekajte, da li vodonik i azot mogu bilo šta da odlučuju? Pa, ako su oni večno nešto, oni MORAJU imati sposobnost da donose odluke.

Razmislite o tome. To večno nešto mora da odluči da promeni neke stvari. To večno nešto je večno. Ono je oduvek postojalo nezavisno od drugih. Mnogo važnije je to da je samo ono oduvek postojalo. Šta to znači? To znači da nikakav događaj ne može da se odigra ako to večno nešto nije odobrilo.

To večno nešto je sve što postoji, tačka. Dakle, jedino što postoji i može da promeni tu jedinstvenost večnog nešto je samo večno nešto. Ne može postojati nikakva sila izvan večnog nešto zato što je večno nešto sve što postoji.

Stoga, ako su jedan molekul vodonika i jedan molekul azota to večno nešto, ni jedna spoljašnja sila ne može da upravlja njima. Oni su sve što postoji. Oni su jedina sila koja postoji.

Kao jedina postojeća sila, jedino oni mogu da promene njihovu jedinstvenost. Ne postoji ništa što bi moglo nasumično, ili slučajno, da utiče na njih kako bi stvorili nešto drugo.

Nešto drugo ne može da se stvori slučajno. Zašto? Jer, da bi se to dogodilo, „slučajnost“ bi trebala da savlada molekule vodonika i azota. Ali, oni su sve što postoji. Sve što može da se učini, jedino oni mogu da učine. „Slučajnost“ je nešto drugo. Nešto drugo ne može da nadvlada večno nešto. U stvari, u ovoj fazi, slučajnost zapravo i ne postoji.

Ako je slučajnost nešto što se nalazi izvan večnog nešto, onda ona i ne postoji osim ako je večno nešto nije stvorilo. Međutim, čak iako je večno nešto stvorilo slučajnost, slučajnost, koja je nešto drugo, će uvek biti inferiorna prema večnom nešto.

Dakle, ako je nešto drugo stvoreno, to se dešava silom i VOLJOM večnog nečeg. Nešto drugo može nastati slučajno samo ako je slučajnost nastala pre tog nečeg drugog. Međutim, sama slučajnost ne može nastati slučajno. Ona mora nastati voljom večnog nečega.

Šta nam to govori o molekulima vodonika i azota? Da oni nisu samo večno nešto, oni su večne osobe. Oni imaju volju. Odnosno, oni moraju imati sposobnost da biraju. Stoga, oni su lični.

Da napomenemo opet, zašto večno nešto mora da ima sposobnost da bira? Prisetimo se ponovo one prazne sobe u kojoj se nalaze jedino molekuli vodonika i azota. Oni su večno nešto. Samo oni postoje u sobi, i tako je bilo večno.

Oni postoje potpuno nezavisni jedan od drugog. Za opstanak, njima niko nije potreban. Stoga, ako bi oni proizveli nešto drugo, to neće biti nešto neophodno (kao što je instinkt za opstanak koji zapažamo kod životinja). Takođe, ako oni stvore nešto drugo, to neće biti slučajno – osim ako oni pre svega ne stvore slučajnost. Slučajnost je sila, ali večno nešto (ona dva molekula) su jedina sila koja postoji.

Štaviše, molekuli ne mogu biti samo mašine. Mašine su sagrađene i programirane od strane neke spoljašnje sile. Međutim, molekuli (večno nešto ) su jedina sila koja postoji. Nikakva druga sila ne postoji izvan njih.

Dakle, ako oni proizvedu nešto drugo u toj sobi, razlog te proizvodnje mora postojati u njima , jer ni jedna druga sila ne postoji. Ništa drugo u toj sobi ne postoji osim njih.

Oni nisu primorani da stvore nešto drugo instinktom, slučajnošću, neophodnošću, ili voljom nekog drugog. Njima niko drugi ne upravlja. Sve što oni učine dešava se iz razloga koji su u njima samima.

Ovaj razlog može biti jedino njihova volja. Oni moraju da donesu odluku da stvore nešto drugo, ili ništa drugo neće postojati. Oni će ostati sami zauvek u toj sobi, osim ako oni ne donesu odluku da stvore nešto drugo. Oni moraju posedovati nešto više od sile da stvore nešto drugo. Oni moraju – u nekom trenutku koji se razlikuje od svih ostalih trenutaka u kojima su oni sami postojali – doneti odluku da iskoriste njihovu silu i proizvedu nešto drugo.

Ako oni nemaju volju (kao one loptice za tenis o kojima smo ranije govorili), onda njihova sila nikada neće moći da proizvede nešto drugo. Njihova sila bi se jedino koristila za nastavak njihove lične egzistencije. A njihova jedinstvenost bi ostala takva zauvek.

To večno nešto je večno postojalo samo. Mora postojati razlog, stoga, unutar večnog nešto , da bi se to promenilo. Ako nešto drugo postoji, ono postoji jedino zbog večnog nešto, zato što je večno nešto odlučilo da dovede kraju svoju osamljenost.

Ako razlog nečeg drugog ne leži u večnom nešto, onda nešto drugo nikada neće postojati. Zato što je večno nešto , u određenom trenutku, bilo sve što postoji.

Ali, mi znamo da nešto drugo postoji. Stoga, večno nešto mora imati sposobnost da odluči da koristi svoju moć. Ono mora imati sposobnost da donese odluku o stvaranju nečeg drugog izvan samog sebe. Pošto ono ima volju1, to večno nešto je lično. To znači da je večno nešto zapravo večni neko.

Ovaj večni neko se ne rukovodi instinktom za preživljavanje, pošto nema nikakvih potreba i u svakom slučaju, ne može da prestane da postoji. Takođe, večni neko ne stvara slučajno , osim ako nije pre svega stvorio slučajnost. Slučajnost je sila koju mora stvoriti večno nešto, ili neće uopšte postojati. Konačno, večni neko nije mašina. Ne postoji niko drugi, izvan njega samog , da ga primorava ili programira da učini bilo šta.

Da biste nastavili sa ovim proučavanjem, pročitajte Ko2.

 Imam pitanje…
 Kako započeti odnos sa Bogom…

(1) „Dostojan si, Gospode i Bože naš, da primiš slavu, čast i silu, jer ti si sve stvorio i tvojom voljom je postalo i bilo stvoreno.“ (Biblija, Otkrivenje 4:11)

PODELI:  

TOP