×
TRAŽI
StudentskiKutak.com
istraživanje pitanja
 o životu i Bogu
Pitanja o životu

Bez heroina

Možda razmišljate: „Još samo malo da se potrudim i biću dobro.“ Lična priča koja pokazuje zašto snaga volje ne pomaže, a šta pomaže …

WhatsApp Share Facebook Share Twitter Share Share by Email More PDF

Autor Ted N.

Život zavisnika je montaža zamrznutih nepomičnih slika. Poput one noći kada sam vozeći auto primetio u svom retrovizoru uznemirujuće policijsko crveno-plavo svetlo koje je treperilo. Dok sam usporavao automobil sa 95 do zaustavljanja, shvatio sam da nosim bade mantil i karirani donji deo pidžame zelene boje. Užurbano sam izbrojao koliko sam pića popio u poslednjih nekoliko sati, setio sam se i pola grama heroina u svom zgužvanom džepu i raznog donjeg veša razbacanog po autu.

Čovek u plavoj uniformi je pokucao na prozor automobila krutim pokretom. Ugurao sam napola popušenu cigaretu u sravnjenu limenku Mountain Dew-a i spustio čašu. Nisam mu rekao nijednu svoju tajnu. Nije rekao ništa o mojoj pidžami, niti o tome koliko je sati ili o mojim nesigurnim rukama. Samo me je upozorio da pazim jer jeleni pretrčavaju ovaj deo puta. Oprostio mi je brzinu i vratio se u svoj treperavi auto bez da mi je navodio sudsku proceduru. Sigurno sam izgledao umorno, a ne pijano.

Stigao sam do tačke kada sam mogao da popijem izdašne porcije rakije, a da se ne napijan. U stvari, osećao sam se bliže svom normalnom ja nakon što sam popio alkoholno piće. Bio sam miran dok sam se odmicao i gotovo razočaran dok sam vozio dalje.

Kakva je zavisnost? Izolovanost.

Ja sam i voleo i prezirao svoju kompaniju; plašio sam se sebe i onoga što bih mogao učiniti ako predugo ostanem sam. Više puta sam stajao u kuhinji sa odškrinutom fiokom sa srebrnim priborom i oštrim sečivom u ruci kojeg sam pritisao na svoj vrat želeći da osetim nešto, bilo šta, sa željom da umrem a da sam zapravo samo želeo da živim. Probudio bih se sledećeg jutra na kuhinjskom podu kao odrastao čovek koji je plakao sve dok nije zaspao, koji je slomljen, kukavički, zarobljen i potpuno sam.

Neko vreme sam isprobavao zabave, osećajući se uvek optimistično do trenutka kada bih stigao do prepune sobe i video nekoliko desetina lica koja radije ne bih sreo. Zbog moje nelagonosti u društvu, napor koji je prelazio u prisilni razgovor bio je iscrpljujuć za mene. Ostao bih deset minuta pokušavajući da se ponašam zaokupljeno, a onda bih se pretvarao da idem napolje po cigaretu, te bi se ušunjao u svoj automobil i pobegao. Prvih nekoliko godina mog ovakvog ponašanja, prijatelji bi me zvali i pitali gde sam nestao, dok na kraju nisu prestali da zovu.

U filmovima deluje smešno kada se ljudi probude u nepoznatom krevetu ili su zalutali na tuđi kauč ne znajući kako su tamo stigli. Ne sećam se da sam našao mnogo humora kada sam se probudio na mestu vozača mog terenca, parkiranog ispred pogrešne stambene zgrade. Nikad mi nije izmamilo osmeh kada sam ustao sa umrljanog tapacirunga poda auta da bih se mučio da pronađem put kući.

Više sam voleo da ostanem u svom stanu, napuštajući ga samo da kupim cigare, cugu ili drogu na uglu ulice. Tako je bilo sigurnije. Nisam morao da se pitam da li sam nekoga ubio. Tako sam se na kraju pomirio sa tim da nikada ne izlazim. Danima bih zaključavao vrata i zatvarao žaluzine. Verujte, potpuna izolacija je recept za potpuno ludilo.

Šta je koren zavisnosti?

Razgovor sa zavisnikom od droge ili alkoholičarem (po mom mišljenju, nema razlike) je prilično poput razgovora sa detetom. On ili ona je zreo/-a u svakom fizičkom smislu, ali postoji prepreka u mentalnoj zrelosti. Voleo sam da drugima pričam duge, srcecepajuće monologe o mizeriji života i okrutnosti Boga. Moja publika se smanjivala kako su moji govori postajali sve duži i tmurniji.

Noći su mi bile mesto za utehu, vreme za ožderavanje pićem, šmrkanje, pušenje ili ubadanje bilo koje droge u telo što bi moglo doneti neko olakšanje od ... ne znam čega. Opijanje i uzimanje droge jedanput su imale svrhu. Donele su slobodu, jasnoću, smirenost uma i lakoću. Kada su postali problem kao rešenja? Kada su ova moja sredstvo za bekstvo, ironično, postali moj zatvor.

Efekti heroina

Imao sam običaj vapiti Bogu, plačući i vrišteći od besa da me spasi. Svake večeri sam se plašio sledećeg jutra, jer sam bio siguran da ne mogu da preživim još jedan dan. Sve me je plašilo: zvono telefona, kucanje na vratima, škola, posao, svi na koje sam naišao, a najviše - ja samog sebe. Nikad nisam znao šta ću uraditi. Mazao bih maslac na hleb i borio se sa željom da sebi prerežem grlo. Vozio bih se preko mosta osećajući kako mi ruke žele zavrnuti volan da bih sleteo preko ograde. Prvo piće u danu bih popio pre nego što bih ušao u svoj auto, znajući da je to samo početak mog opijanja u tom dana.

Tako sam želeo da umrem, ali sam znao da bi to bila tužna pogrebna ceremonija. Niko ne bi bio iznenađen. Ljudi bi pre govorili o mom potencijalu, nego o mojim dostignućima. Moji roditelji bi krivili sebe i živeli u sramoti i žaljenju, a braća bi mi izgubila osmeh s lica i svu nevinost mladosti. Moje sećanje bi im bio teret.

To je bilo vreme za neko razrešavanje.

Odlazak na lečenje

Sećam se da sam sedeo na lečenju, razmišljajući o sledećim koracima na nejasnom putu, pitajući se šta da mislim o poslednjih deset godina svog života. Da li su u potpunosti proživljeni u prazno? Šta bi trebalo da radim sa svom ovom štetom i kako mogu da idem dalje sa prošlošću koja mi dahće za vratom?

Šta u vezi sa Bogom? Gde je bio kada sam se osećao tako napušteno i samo? Da li je bio uz mene kada sam toliko puta vozio kući nakon desetak pića i nakaradnog stanja nadrogiranosti? Da li je bio uz mene kada bih se probudio na nekom nepoznatom mestu? Možda je On bio prisutan kada sam ušao u đakuzi u četiri ujutro i onesvestio se nakon što su svi otišli, a kada sam se kasnije probudio kosa mi je bila mokra a ja živ iako spasioca nije bilo ni na vidiku.

Da sam tada shvatio takve intervencije, pitao bih se ... zašto? Šta je u meni bilo vredno spasa? Nisam ništa doprineo svetu, pa zašto se Bog trudio oko mene?

U lečenju, sopstvena volja nije dovoljna

Posle dva meseca lečenja bez napretka, bio sam više iscrpljen nego ikad pre u životu. Iako nisam pio niti uzeo drogu 60 dana, i dalje su ove stvari imale kontrolu nadamnom. Nisam imao preporuku kako da funkcionišem kao drugi ljudi. Kada sam pio, mislio sam, da postoji način da se oslobodim od svih životnih očekivanja. Sada sam bio ranjiv. Nisam imao svoje rešenje u čaši pred sobom ili u drogi uredno složenoj u redove na komodi.

Toliko puta sam tokom poslednjih deset godina pao na kolena u bolnom očaju, vrišteći od muke: "Bože, POMOZI MI!" Zahtevao sam spas, zahtevao sam da Bog to popravi. Ali nikada nisam predao svoju volju Bogu. Konačno, te noći posle lečenja, onako sam u svojoj sobi, želeo sam da budem iskren i da se obratim Bogu otvoreno. Rekao sam Mu o svom iskrenom očajanju za promenom i željom Mu prepustim svoju zavisnosti i da bude voljan da nešto preduzme. Te noći sam čvrsto spavao. To je bio prvi ukus slobode koji sam ikad upoznao.

Razlika između molitve te noći i svih ostalih pre je jedna presudna i snažna reč - vera. Čak sam i u najgorim trenucima zavisnosti donekle verovao da me Bog može osloboditi tog tereta. Ipak, insistirao sam da se stvari rade na moj način. Nikada ranije nisam predao svoj problem Bogu, bez da sam tražio smernice i mudrost o tome koja bi trebala biti moja uloga u ovom procesu. Ovo je bilo je prvi put da sam bio uveren: „U redu, Bog će da se pobrine o tome, jer moja istorija pokazuje da ja ne mogu“.

Ljudi misle da se zavisnost može prevazići samovoljno. Znao sam da je moja zavisnost mazohizam, ali zamisliti život bez pijenja i drogiranja bilo je nemoguće. Bila je to moja propast, ali ujedno i jedini prijatelj, jedini način života. Snaga sopstvene volje usred takve dileme je nemoguća. Ako nemam jasnost oko svoje velike dileme, kako bih onda mogao krenuti u pobedu nad njenim postojanjem? Hvala Bogu za Boga.

Da li je nešto moćnije od zavisnosti?

Zavisnost je lukava, neumoljiva, naizgled nepomična sila, ali stavite zavisnost u ring sa Bogom i ona postaje šala. Iako samovolja i ljudska snaga nisu dovoljni u borbi protiv zavisnosti, Božija sila nema ograničenja. Ne sumnjam da je zavisnost jedno od Sotoninih omiljenih oružja, jer se bolest čini toliko jezivo sličnom onome što bih mogao zamisliti kao opsednutost. Oporavak od zavisnosti je zaista duhovna bitka.

Moj program oporavka je jednostavan - tražiti Boga, bilo da sam raspoložen za to ili ne.

Trudim se da sledim ono što je Pavle napisao (u Bibliji) svojim prijateljima, koji su takođe bili Isusovi sledbenici: "... šta je god istinito, šta je god pošteno, šta je god pravedno, šta je god prečisto, šta je god preljubazno, šta je god slavno, i još ako ima koja dobrodetelj, i ako ima koja pohvala, to mislite, Što i naučiste, i primiste i čuste, i videste u meni, ono činite, i Bog mira biće s vama."1 Volim pomisao da se zadržavam na tim stvarima, umesto da ušmrkavam stvari kroz nos.

Šta sam stekao od svoje zavisnosti

Moja prošlost, koliko god bila mračna, postala je zaista neprocenjivo bogatstvo. Sada sam odgovoran da pomognem drugima da pronađu i održe oporavak kao i ja. Naša slična iskustva stvaraju našu povezanost. Svake nedelje neki koji su novi u oporavku i nesigurni u vezi izlazka iz problema, ispričaće mi svoju priču iz skore prošlosti koja ih je progonila i navela da natoče još jedno piće ili uzmu još jedan špric. Sa oklevanjem i očima uplašenim od osude mi pričaju o svojoj velikoj sramoti. Kada završe, sagnu glavu nesposobni da me pogledaju u oči. Onda se ja nasmešim i kažem potpuno iskreno: „Da, i ja sam to radio“. Odjednom njihov teret srama i osećaja da su sami u tome nestaje kao rukom odnešeno. Tada im ispričam kako su i zašto danas stvari drugačije za mene. Jedna je stvar kada se čudo desi na vama ili za vas, ali dobrovoljno imati udela u tuđem čudu - to je uzvišena privilegija.

Kako prognanik, narkoman i pijanica, gubitnik u svakom pogledu, postaje Božiji zastupnik? Kako ja, koji sam pre samo nekoliko godina bio siguran da će ovaj svet biti bolji bez mene, mogu sada da izvršim Božije naloge? Zapravo nemam odgovor, jer Bog deluje na načine koje ne razumem. Izgleda da na šaljivi način koristi one ljude kao Svoje alate za koje se najmanje očekuje. Ako je to slučaj, onda ne trošim previše vremena na ispitivanje da li je i zašto tako.

Tokom šest meseci od mog predavanja Bogu i napornog rada na svojoj treznosti, ponovo sam se upisao u školu i ubrzo nakon toga diplomirao sa latinskim počastima i iskusio fakultet o čemu nisam mogao ni sanjati. Prošle su više od tri godine od te noći kad sam pao na kolena i od tada se nisam osećao beznadežno. Moj život nije samo „u redu“ nego je izvanredan. To ne znači da imam milione dolara, slavu, da svi misle o meni da sam najveći i da nema šta ne mogu da postignem. Ono na šta mislim je, da se svako jutro trudim da svoju volju predam Bogu i budem otvoren za Njegovu volju, tražeći od Njega da deluje preko mene, i to je molitva koju On nikada ne odbija. Kada sam otvoren za prilike, onda su one iza svakog ugla.

Ovo znam o Bogu. On može uzeti grozne situacije u Svoje ruke i pretvoriti ih u nešto divno.

 Imam pitanje ili komentar…
 Kako upoznati Boga…

Napomena: (1) Filipljanima 4:8-9


PODELI:
WhatsApp Share Facebook Share Twitter Share Share by Email More