×
TRAŽI
StudentskiKutak.com
istraživanje pitanja
 o životu i Bogu
Odnosi

"Bluz" devetog sprata

(eng."bluz": stanje depresije koja postaje norma zbog ropstva nečemu)

Lični obračun sa emocionalnim bolom, suicidnim mislima, i kako se ona svega toga oslobodila…

WhatsApp Share Facebook Share Twitter Share Share by Email More PDF

Pisac: Anoniman

Neki ljudi uspešno prolaze kroz život grabeći prilike. Drugi, poput mene, putuju kroz život, neuravnoteženo zbog međuljudskih odnosa ili zavisnosti ili haotičnih događaja koje nismo predvideli.

Na primer, ja sam učinila grešku i izmešala tupost zbog pijanstva sa mojom prvom večeri romanse. Sve što se sećam je, da mi je momak tresao ramena govoreći mi da je vreme da idem kući.

A onda je sledila noć jedne glupe rasprave o lažnim ličnim kartama, pete tekile i tri devojaka. Tina je obećala da će da bude negovateljica nas dve uskoro pijanih. Dvadeset minuta kasnije, moja čaša je bila ispijena a film koji smo gledali postao je smešan. Onda je priča počela da mi se muti zbog mojih čestih poseta toaletu. Bilo je gotovo i ja nisam bila napuštala kupatilo. Moje stanje se pogoršalo. Pozvali su nekoga da me odnese. Spavala sam tri dana sa kofom od pet galona kao noćnim ormarićem.

Događaji i loši izbori su se nastavili. Previše momaka je znalo moje ime i mnoge noći nisu mogle biti prepričane ujutru. Trebala sam se osećati ushićeno znajući da sam bila kao "začin" na zabavama. Ipak, praznina je postala rastuća epidemija u mom srcu. Moje ludorije mi više nisu davale nalet slobode, individualnosti i značaja. Zapravo sam se osećala suprotno. Osećala sam se zarobljenom zbog moje neprestane potrebe za pićem i patila sam zbog osećaja očaja koji mi se vraćao.

Preseljenje u Kolorado

Tražeći novi način života, odvezla sam se u Kolorado sa dečkom, Ričom. Na putu do tamo smo pravili planove za naše venčanje. Mislila sam da je ovom momku zaista stalo. Svojih zadnjih šest meseci smo proveli isprobavajući smicalice halucinogena. Sada smo u Koloradu našli kućicu koju smo mogli iznajmiti. Do sada je naša jedina rasprava bila koja će soba biti određena za pušenje marihuane. Ja sam rekla dato bude podrum. Nisam želela imati problema sa zakonom.

Ričard je obećao da će, ako se zaposlim i školujem ga na koledžu, uraditi isto za mene nakon što diplomira. Bila sam očajna da ostanem sa njim jer je on imao konekcije koje su omogućile da nastavim nabavljati drogu. Za samo tri meseca ja više nisam mogla funkcionisati bez Ričardove "robe" (droge). Predstavio me je strani života koju nikada pre nisam upoznala i bila sam potpuno neupućena uvezi njegove moći. Mogla sam videti zalaske sunca koji ulaze u trag leptirima. Moja mašta je bila toliko živa da je maskirala depresiju od koje sam patila.

Kada se droga preokrenula u nešto gadno

Ali kako je vreme prolazilo, moja živa mašta je počela da ponovo stvara prazninu. To se desilo jedne večeri kada sam sedela na tremu kuće njegove majke. Ulica je bila mračna osim uličnih svetiljki. Bila sam sama, Ričard u kući a komšiluk je spavao.

Iz mračnih sporednih uličica i sa krovova kuća dolazile su grupe tame sa neuređenim kandžama, smejući se uzbuđeni što su imali "raspust". Demonski saigrači su nastavili oko komšiluka. Ja sam još uvek bila kao mrtva zbog straha da me ne primete. Baš u trenutku kada sam trebala udahnuti te bi tako otkrila svoje skrovište, Ričard je izašao na trem.

Nastavila sam skoncentrisano da zurim niz ulicu nadajući se da me nisu videli. Noć je počela sakrivati njihove grupe bića pokrivene krljuštima do tačke da ih više nisam mogla videti. Ričard je odvratio moju pažnju i počeli smo ćaskati. Brbljala sam o svom uzbuđenju da su mi noge mršave do te mere da se ne dodiruju. Slabašno sam pokušala utešiti sebe. Govorila sam sebi da sam uredu i da se još uvek dobro provodim. Za to je vredelo biti mršav. Momcima se to sviđa, osim toga, bilo je to samo neprijatno iskustvo zbog droge (halucinacije i sl.), kao što kažu.

Ali ovo rasuđivanje nije odgovorilo na sva uzmičuća pitanja. Šta se dešava ako ovo neprijatno iskustvo zbog droge ne prestane? Šta ako idući put oni ne odu? Šta ako sledeći put ja postanem njihova šala? Šta ako sve postane gore? Ako kažem Ričardu, on će mi oduzeti svoju finansijsku podršku, i reći će mi da ne znam rukovati sa svojim "slatkišem" (sleng izraz za neke droge). Moja praznina je išla spiralno nadole kako sam shvatala da ću biti sama svaki put kada ću patiti od neprijatnih iskustava zbog droge.

Ostavljajući svog dominantnog dečka

Sledeće jutro sam se probudila ranije nego obično i ostala sam ležati zureći u plafon. Po prvi put u skorije vreme, moje razmišljanje je delovalo tako oštro i bistro. Što se tiče svih ostalih bili su zabrinuti, a ja sam uživala. Zabavljala sam se na žurci do zore i radila stvari koje su opisane samo u pandurskim dramama. Konačno sam priznala sebi da do tog jutra ja nisam živela. Probudila sam Ričarda i obavestila ga da idem na koledž i da više ne želim ovako da živim.

Ričard je bio van sebe. Nikada me pre nije video ovako odlučnom, nepopustljivom iz stiska njegovog manevrisanja. Nazvala sam svoje roditelje da im kažem da želim ići na koledž i da bi sutra svratila da se oprostim. Ričardova porodica je imala stav da sam grozna jer sam ga napustila. On je učinio tako mnogo za mene...kako sam mogla biti tako nepažljiva? Samo da su znali.

Stigla sam na Državni univerzitet Vašington i nikada neću zaboraviti betonsku ćeliju pod brojem 823, poznatiju kao spavaona. Hoće li koledž zaista promeniti moj život? Mislila sam da hoće, ali ironično, osećala sam se gore nego ovo ruglo od sobe. Ponovo prazna.

Emocionalna bol, skoro samoubistvo

Počela je depresija i ja sam se približila granici samoubistva. Zavidno sam posmatrala moje opuške od cigara kako padaju sa prozora na osmom spratu, ljubomorna na njihovu samoregulisanu slobodu. U toku ovog vremena sam strugala moju malu crnu torbu nadajući se da tamo negde u njenom mraku ima još jedna doza kokaina. Molim te, samo još jednom da osetim ukus. Samo još jedan komadić sreće pre jutra. Dala sam sve od sebe mahnito grebajući po futroli, ali nije bilo ničega.

Od moje patnje mi je odvukla pažnju moja cimerka kada je stigla posle nedelju dana pred početak školske godine. Bila je super; optimistična i uzbuđena da upozna nove ljude. To je nadoknadilo moje sakaćenje tuge. Već prve nedelje smo zapucale na sve žurke s pivom. Nastavila sam se nadati da će se praznina popuniti svakom limenkom piva koju sam ispijala, da će depresija otići. Nisam htela da prihvatim da se sve žurke uvek isto završavaju. Ovu sam htela drugačije završiti. "Hej, Bobi, imaš li bilo kakve makaze?"

Cerila sam se dok su makaze prožvakale put kroz sredinu moje kose dužine do ramena. Pramenovi kose su padali preko mojih ramena i grudi. Čula sam dahtanje i pogledala naviše da bih shvatila da sam zabavljala celo dvorište pod svetlom protiv moljaca na tremu.

Oni su se podsmevali: "Zažaliće ujutro." Drugi su mrmljali u svoje limenke piva: "Voleo bih da joj vidim sutra lice." Bila sam sigurna da će ljudi biti zadivljeni mojom hrabrošću i žarom da budem svoja. Moji zubi su se kezili kroz moje aljkave pijane usne dok sam stavljala svoju ruku na zategnute, Velcro čekinje. Oduvek sam želela da obrijem svoju glavu. Već sam ranije pretila sa tim nekolicini mojih momaka. Ali sam sada to konačno i učinila. Osećala sam takav trijumf. Trujumf nad onim što moj pijani mozak nije mogao odlučiti. Samo sam znala da imam potrebu da se osećam dobro.

Depresija je pobeđivala...

Dva meseca kasnije, moj prkosan žar koji sam sama stvorila je bio usahnuo. Ako bi me neko posetio, onda bi me našao u jednoj od moje omiljene odeće, u mojim crnim pamučnim, spandeks zvonaricama koje su naglašavale moje noge koje su izgledale još mršavije. Ova mršavost na koju sam nekada bila ponosna, sada je bila slabost. Noge me nisu mogle odneti gore na stepeništu. Nekada jake da igraju fudbal i voze biciklu, sada beskorisne. Čak su mi i stopala bila premršava. Svaka šetnja na tanko prekrivenim betonskim podovima spavaone je bio mizeran. Kosti mojih stopala su se žuljale o tvrdi pod. Na kraju sam se plašila svojih odlazaka u kupatilo.

Moje nekada bujne grudi su sada bile smežurane a moje oči bez radosti. Govorila sam promuklim glasom, što je bila cena za mog jedinog lojalnog saputnika, The Camel Wide -a (vrste cigare). Moja usna je na sredini imala krastu od starog pirsinga na njemu. Moj pupak koji je nekada imao prsten je još uvek bio ružičast zbog rane koja nije zacelila te se inficirala. Bar mi je prsten u nosu i dalje slobodno visio.

Pomerila sam se do prozora da bi sela na sedalo domaće radinosti, zelenu stolicu sa crnim nogama nesigurno naslonjene na fioke komode. Iz moje osmatračnice ja bih osmatrala ostale spavaone i posmatrala studente kako hodaju između mogućnosti. Hodali su gde ja nisam mogla. Nežno sam duvala dim cigare kroz novu tišinu mojih misli. STreba li danas da sledim svoj opušak cigare bačen kroz prozor?

Preplavljujuća osećanja

Da li je ovo to što sam želela da postanem? Gde je otišla sva moja snaga? Nekada sam bila tako snažna. Sada su mi ramena klonula, pogled mi je mlitav. Noći su besane, alarm na satu me ne budi ujutro. Čak se nisam ni potrudila da dodam novac na svoju karticu za menzu. Prljav veš je postao previše raštrkan da bi ga skupila. Jedina snaga u sobi je bio frižider kojeg je obezbedio univerzitet i u kom je bila buđava pizza.

Bacila sam svoju cigaretu preko vrha prozora devetog sprata. Moje su oči sanjivo pratile cigaretu sve do zemlje. Naglo sam sišla sa stolice, i sela na svoj krevet. Skupila sam svoj dnevnik i pisala u nadi da ću moći sebe samu otpisati od svoje praznine.

besciljno pisanje
besmislene reči, praznina kreativnosti i vrednosti
nelagodna
zabrinuta
uvenuće
izgladnela
potrošena
mučena
unezverena
zbrkana
dezorijentisana
slepa

Spustila sam dnevnik i opustila se na svom jastuku i poželela malo tišine od svojih glupih misli. Više nisam otkrivala nove ideje. Postajalo je sve praznije. Koliko dugo još ovo može ići? Koliko dugo će trebati dok ne skliznem sa mog praga?

Neka nada

Moja jedina interakcija sa drugim ljudima se suzila na pisma od moje porodice ili porodičnih prijatelja. Moje omiljeno pismo je bilo od Rodni M-a, ispravnog čoveka, propovednika koji je čekao na svoju sopstvenu crkvu. Za to sam ga poštovala. On je verovao u ono što radi. Dok sam odrastala bila sam svedok kada je prihvatio bebu svoje snaje. On ju je podizao kao da je njegova bez garancije da će biti u stanju da zadrži svoje voljeno blago. Kada bi posetio moje roditelje obično bi pričao o Božijoj ljubaznosti. Dok je pričao, bila bi privučena njegovim mirnim licem i samopouzdanjem.

Jedno vreme nisam videla Rodnija. U pismu je pitao kako sam. Takođe mi je rekao kako je upoznao svoju ženu na WSU ( fakultetu gde sam i ja). Rekao je da bi me rado posetili ako bi bili u mom kraju. Pismo je imalo tako uzbudljiv ton. On je energično i ushićeno pričao o WSU i njegovim poncijalima.

Svoje povratno pismo sam započela time da sam ga obavestila da WSU više nije nostalgično mesto mogućnosti i budućnosti. On je takođe u svom pismu spomenuo kako je Bog divan. Oh, kako da ne, napisala sam sarkastično. Osećala sam potrebu da kažem Rodniju kako sam nesrećna i da Bog nije učinio nijednu jedinu stvar za mene. Nisam položila nijedan ispit i moja cimerka mi je upravo ukrala momka.

Besna na život i Boga

Počela sam da mu govorim o Isusu (engl.Jesus) i kako me je, ovaj veliki Sin Božiji, napustio i ostavio u tami. Kada sam htela da napišem ime Isus, nisam mogla da se setim kako se sriče. Da li je J-u-s-e-s? Ne, J-e-u-s-u-s. Ne, nijedan mi nije delovao ispravno. Postajala sam sve više frustrirana. Trebala bih znati kako se piše ovo ime. Vaspitana sam u hrišćanskom domu i odrasla sam pevajući Mu pesme. Zar nije On taj lik iz pesme koji me voli i ja to znam jer mi to kaže Biblija. Uzrujala sam se i iznervirala. Trebala bih da znam. J-e-s-e-s? Ne.

Na kraju sam prekinula cimerku i upitala je. Ona je brzo promrmljala, J-E-S-U-S (I-S-U-S). To je bilo zastrašujuće. Kako je ona znala kako se piše Njegovo ime a ja ne? Čekaj samo, tu se nešto ne slaže. Počele su mi se rojiti misli. Kako bi uopšte mogla okriviti Boga za svu svoju bedu kada Mu ni ime ne znam pravilno napisati? Nije mi izgledalo da se poznajemo, ili da smo se i sreli. Završila sam svoje brbljanje o tome kako mi je teško, i poslala sam pismo, ne priznajući svoju krivicu da sam okrivila pogrešnu osobu.

Nakon što sam napisala pismo, moj mozak je nastavio da radi "brzinom svetlosti" sa jasnoćom i logikom. Koliko drugih ljudi sam bila optužila za svoju bedu i nesreću, a da nisu bili krivi? Šta ako sam ja razlog svoje nesreće? To mi nikada nije palo na pamet. Da li sam krivila i upirala prstom na pogrešne osobe? Opet je bila tu ta misao. Da li sam samo čekala da drugi pogreše, pa da imam izgovor? Da li sam samo čekala priliku da kažem: "Vidiš, rekla sam!"? Mislite da ne mogu kriviti druge! Ne mogu kriviti Boga jer ne znam čak ni ime da Mu napišem kako treba. Ko je ostao? Ja?

Tišina. Trebao mi je plan. Iscrpela sam sve resurse za koje sam znala. Napustila sam koledž. Pala sam u prvom semestru. Odustala sam u novembru, iako se semestar završavao u decembru. Nisam mogla da ispravim semestar.

Konačno, dobar potez

Počela sam ponovo raditi u staračkom domu gde sam bila radila dok sam pohađala srednju školu. Moje zaposlenje, ovlašćeni pomoćnik medicinske sestre. U veterinarskom svetu bi osobu zvali skupljač izmeta. Ovaj posao mi je dao priliku da započnem povezivanje sa ljudima. Ove bake i deke su bili bezopasni i očajnički su im trebale ljubav i prihvatanje, baš kao i meni. Dobro smo se uklapali.

U ovoj vrsti posla ne bi trebali imati miljenike, ali ih svi imamo.Nisam mogla odoleti i zavolela sam jednu sitnu ženu po imenu Helen. Oboleli od Alchajmera imaju gadan način postojanja jer su poput živih mrtvaca. Pri kraju života, osoba postaje nesposobna da hoda, komunicira i na kraju da guta. Učinila sam mali dogovor sa Bogom.

Sada će vam svaki propovednik reći da to ne činite. Nije dobro sklapati dogovore sa Bogom. Ja sam se ipak cenkala. Rekla sam Bogu da ako uskoro uzme život mojoj maloj gospođi, da se ne bi mučila, ja ću početi ponovo da Ga sledim. Ovaj dogovor je pao nedelju dana pre nego što će moja gospođa biti premeštena iz mog krila doma u krilo gde su oni koji više nisu u stanju uošte da se brinu o sebi. To je bila poslednja stanica za naše "stanovnike".

Prošle su dve nedelje. Bila sam na mojoj večernjoj pauzi i pušila cigaru, kada je medicinska sestra iz mog krila došla na vrata.

"[Ime], samo sam htela da znaš da je Helen umrla."

Tako iznenada? Ugasila sam cigaretu i prošetala na sprat. Zavirila sam u njenu sobu strepeći od njenog izgleda. Ali, činilo se da svetlost ispunjava sobu. Bila je tako spokojna. Pomoćnica je objasnila da je dala nešto hrane Helen, otišla do drugog stanovnika, i kada se vratila Helen je već bila mrtva. Tako je brzo otišla. Nije trebala da pati ili provede godine u ovom krilu doma. Samo jedan tren, i više je nema. Bez boli ili patnje. Setila sam se dogovora.

Imala sam dobru prijateljicu, Heder, koja je radila samnom u Alchajmer delu. Kao i ja, Heder se borila sa "Zašto" životnim pitanjima. Pozvala sam je da dođe samnom u sredu na službu u crkvi. Ona je željno prihvatila. Obe smo se složile da ćemo zajedno da uradimo ovu "stvar" vezanu za Boga.

Održala sam svoj deo nagodbe

Pastor crkve je bio običan čovek (eng.joe), bez igre reči, jer mu je i ime bilo Džo (Joe). Bio je uzbuđen uvezi Boga i pružanja prilika drugima da takođe upoznaju Boga.

Njegova propoved je bila jednostavna. Pričao je o tome kako nas Bog voli i kako žudi da ima lično zajedništvo sa nama. Podsetio nas je da mi nemamo ništa da damo Bogu čime bi mogli da zaradimo Njegovu ljubav. To nije bila novost za mene, s obzirom da sam bila tamo a bila sam praznih ruku. Ali ta nit Božije ljubavi koja održava u životu je nastavila nežno držati moje srce da slušam. Džo je nastavio pričati o opraštanju kojeg Bog ima kroz Svog Sina Isusa Hrista. Isus je bio Bog koji je umro na krstu tako da bi se mi mogli družiti sa Bogom.

Veče se završilo sa jednostavnom molitvom. Džo je rekao: "Ne želim da se molite Bogu i dajete Mu bilo kakvo obećanje. Želim samo da otvorite svoje srce Bogu i kažete: Gospode, evo me." Složila sam se sa ovim. Nisam imala ništa da ponudim. Imala sam slomljeno srce, uništenu akademsku karijeru, bez momka i služila sam starim ljudima. Bila sam oštećena roba, ali sam bila voljna pokušati biti Bogu na raspolaganju da vidim šta On može uraditi sa ovim neredom koji sam napravila. Izjavila sam ovu jednostavnu molitvu: "Gospode evo me. Učini samnom ono što možeš." Bila sam voljna učiniti drugi dogovor. Kakva toplina i bistrina su se ulile u moje srce. Imala sam osećaj kao da sam popila proteinski šejk. Moja snaga misli je oživela. Otvorila sam oči i soba mi se učinila skoro kao da se sjaji.

Pre nego što nam je bilo dozvoljeno da otvorimo oči posle molitve, bili smo zamoljeni da podignemo naše ruke ako smo molili tu molitvu. Malo sam provirila da vidim da li je Heder podigla svoju ruku. Obe smo podigle svoje ruke na ovaj tajan način. Lakat na kolena i brzo podizanje dlana gore. Osetila sam takvu puninu radosti (kako su je nazivali) da nisam izdržala, nego sam ustala i rukovala se sa Džoom. Rekla sam mu da sam molila molitvu i da želim razgovarati sa njim.

Ironični deo uvezi dana kada sam bila u crkvi je da je to bio 01. april, dan kojeg zovu " Dan šala" (engl."Dan budala"). U Starom Zavetu, prvom delu Biblije, piše da samo budala kaže u svom srcu da nema Boga. Ja sam nekada bila upravo to.

Obećanje na koje sam mogla računati

Pošto je Bog nevidljiv a ja prepuštena samo da Ga zamišljam, trebalo mi je nešto u pisanoj formi za šta sam se mogla pridržati da bi ostala sigurna u ovom novom odnosu sa Njim. Stih za koji sam se zalepila je iz 1.Solunjanima, poslanice u Novom Zavetu. " Veran je Onaj koji vas dozva [Sebi, i krajnje pouzdan], koji će i učiniti [ispuniti Svoj poziv time da će vas održati]."

Sada je tu bilo nešto na čemu sam mogla stajati. Ma koliko postalo ružno, Bog je obećao u Svojoj reči, Bibliji, da je On veran i pouzdan. To su bile osobine od kojih sam dugo bila odvojena. Više nisam imala potrebu da štitim sebe. On će se pobrinuti. Drugi razlog zašto je ovo bilo tako ohrabrujuće je, jer sam znala koliko sam bila prazna iznutra. Bog je u ovom stihu obećao da neće nikada odustati. Obećao je da će dovršiti to što je započeo. Dogovor je bio zapečatiran.

Moja druga šansa u životu nije eliminisala rad iz mog života. Još uvek je bio uključen ogroman trud da se promeni moja akademska karijera. Kada sam odustala od škole moj transkript je pokazao ocenu 1.0 poena. (Znatiželjna sam da li daju prosečno 1.0 poen kao nagradu za dolazak na WSU.) Usled mojih "visokih" akademskih dostignuća, kvalifikovala sam se za visoko cenjeni Studentski centar za savetovanje i podučavanje. Rečeno mi je da se vratim za prolećni semestar i napravim nešto od sebe. Kao što se očekivalo, vratila sam se samo da bi nastavila neuspeh sa ocenama.

Bilo je teško vratiti se u školu, znajući da me Bog voli. Taj pritisak. Više nisam mogla da se odjavim. Sada sam ovde sa svrhom i smislom. Neki, koji su me voleli, su očekivali nešto od mog života jer su napravili mnoge planove za mene. Bilo je previše stvari da se razume, te kada sam se vratila u moj stan (u drugom semestru sam se iselila iz studentskog doma), zaključala sam se u sobu i pušila travu cele nedelje. Život je bio neodoljiv. Tako mnogo godina sam razmišljala o smrti da je sada bilo teško razmišljati o životu.

Našla sam novi način da se suočim sa životom

Osetila sam da me obuzima tama. Bila je teška. Zagušljiva. Nisam mogla odustati a nisam se mogla ni potruditi da počnem.

Moje su se misli iznenada umirile. Čekaj. Više ne moram misliti ovakve misli. Bog me je oslobodio moje krivice. Odjednom sam se setila jedne priče iz Biblije o preljubnici koju su muškarci koji su je osuđivali izvukli iz njene spavaće sobe. Optužitelji su bili religijsko ugledni ljudi u društvu, koji su želeli testirati Isusa i videti kako će odgovoriti na njihova pitanja.

Oni su izazivali: "Zakon kaže da se bilo ko ko uradi preljubu mora kamenovati do smrti." Njihove osuđivačke reči su sekle vazduh dok su sve jače stezali prašnjavo kamenje u svojim rukama. Žena je cvilila na peskovitoj zemlji. Isus je smireno čučnuo i ležerno vukao Svoj prst po pesku. Dok je crtao, On im je odgovorio: "Onaj koji je bez greha neka prvi baci kamen." Nastavio je da čuči slušajući kako svaki kamen bućne u pesak, kao dokaz da su oni koji su ranije držali kamenje zbog svoje samopravednosti, takođe krivi i da zaslužuju istu onu kaznu koju su tako željno bili spremni da izvrše.

Žena, malo zbunjena i u iščekivanju da joj Isus proglasi greh, sada je čekala šta će joj Isus uraditi.

"Gde su tvoji optužitelji?", pitao je.

"Otišli su," odgovorila je ona.

"Idi i napusti svoj grečan život."

Žena je otišla shvatajući da, pod broj jedan ona nije jedina sa grehom; i pod broj dva, ni Isus nije bacio kamen.

Zašto je bitno da li je ili nije Isus bacio kamen? Isus je bio jedini tamo koji je imao pravo da baci prvi kamen. On je bio jedini bez greha. Pošto je On sam Bog u telu, Isus je bio savršen. Pošto je Bog, On je imao autoritet da oprosti ili osudi greh. On je rekao, neka onaj ko je bez greha baci prvi kamen. Ovo je imalo dvostruko značenje. Time da je to rekao, On izlaže grehe tužitelja žene; ali je takođe On taj ko je bez greha, i On je isto ne osuđuje.

Nikada više osećaj krivice ili praznina

Isus je taj koji govori: " Ni Ja ti ne zameram. Prestani činiti grehe i okreni svoj život prema Meni." I ja sam takođe radila na tome da više ne grešim, ali sam počela zaboravljati istinu da ako me Isus ne osuđuje, onda ko to čini? Niko. Život ne mora da bude hodanje po smrtnoj kazni. Ne moramo biti delimično paralisani neočekivanim životnim povredama i razočarenjima. Kroz Hrista, mi možemo imati nadu.

Zajedništvo sa Isusom Hristom je lek za bilo koju bolest srca. Kao rezultat toga što je živ, On udahnjuje život u mene. Odlike koje štite tu nadu su Božija vernost i pouzdanost. On je dozvolio da padnem u neizlečivu prazninu da bi tako mogla videti da je On rešenje.

Još uvek sam se borila sa svojim fizičkim izgledom. Još uvek sam radila na veri da me Bog voli bezuslovno. U srcu sam pojednostavila, Bog me voli bez obzira na sve. Još uvek sam pušila cigarete. Računala sam na to da ću, ako odjednom odustanem od svega, verovatno umreti jer je moje telo toliko bilo zavisno od svih tih stvari. Istinu rečeno, mislim da sam ranije postala zavisna od toliko drugih stvari, da ja stvarno nisam znala kako da živim život u zavisnosti od Boga.

Ipak, iako je život i dalje bio bolan, ja sam po prvi put živela, ne samo za taj dan, već sada večno sa Bogom a ne sa prazninom. AAAH! To je ono o čemu Božiji narod priča. Taj Jedan jedini koji je odustao od svega da bi mi mogli imati život u svoj njegovoj punini, slobodan od konstantne emocionalne boli. To je osoba koju bi volela da upoznate. Ova osoba, Isus Hrist, je bio taj koji me je me je sačuvao da konačno ne idem za svojom cigarom koju sam bacila kroz prozor. Svima koji su voljni, On kaže: "Dođi mi."

Ako bi voleo da vidiš kako možeš da Ga upoznaš, idi na Poznavati Boga lično.

 Imam pitanje ili komentar…
 Kako upoznati Boga…

PODELI:
WhatsApp Share Facebook Share Twitter Share Share by Email More