SVIĐA:  
PODELI:  

Pomoć osobama sa poremećajem u ishrani

Mnogi studenti i studentkinje ne razumeju uzroke poremećaja u ishrani ili kako da prime Božju pomoć. Evo informacija o poremećajima ishrane, da se oslobodite…

napisali Suzan Brodvel (Susan Broadwell) i Kim Bubalo

Već trinaest godina radim sa studentima, držim govore na univerzitetu i u sestrinstvima, obraćajući se prevashodno ženama koje se bore sa poremećajima u ishrani i telesnim izgledom. U savremenoj kulturi ovo je veoma važno pitanje. I sama sam se borila sa veoma ozbiljnim poremećajem u ishrani, ali to više nije slučaj.

Počeću dvema pričama mojih prijateljica:

Brenda: Svi bismo prevrnuli očima svake nedelje ujutru kada bi Brenda jela krofne u trpezariji. Ona je verovatno mislila kako niko ne primećuje koliko komada bi pojela ili to da bi napustila trpezariju, a zatim se vratila pola sata kasnije kao da je tek sišla da doručkuje. Ali svi smo znali da jede krofne po dva-tri sata i da ih zaista obožava. A onda sam, jedne večeri, čekala da uđem u toalet u prizemlju kod čitaonice. Začula sam šuškanje kesice čipsa. Sinulo mi je – Brenda se opet prežderava. I ja sam se svojevremeno borila sa anoreksijom. Zbog toga sam znala da ima problem. Ali nisam znala šta da uradim, pa ništa nisam ni uradila. Mislila sam, „Pa, toliko ih ima koji to rade a i nije moje da se mešam u tuđi život.“ Uz to, nisam želela da izgubim prijateljstvo sa Brendom. Bilo mi je i suviše važno.

Džudi: Džudi je očigledno gubila težinu. Izgledala je sjajno ali počela sam da primećujem kako je jako mršava, naročito u šorcu. Skoro su joj se kosti ocrtavale. Pitala sam je za to i rekla mi je kako je u poslednje vreme bila pod stresom, ali da je sada okej. Takođe sam primetila da u teretanu odlazi dvaput dnevno i provodi po dva-tri sata u njoj. Kad smo mi išli na večeru, uvek je učila, a izgovarala se da je prethodno gricnula nešto u sobi. Kao njene prijateljice, popričale smo između sebe i rešile da to nije čudno, pošto smo sve ranije bile na dijeti a posle ponovo povratile kilažu. I u čemu je problem? Međutim, nismo znale da ona bukvalno gladuje i da će uskoro umreti.

Možda poznajete nekoga ko ima poremećaj u ishrani, a možda se pitate da li ga imate i sami. To je veoma čest poremećaj u studentskim domovima. Možda razmišljate da se nekome obratite za pomoć ili terapiju. Ako sumnjate da se borite sa poremećajem u ishrani, želim da znate kako postoji način da se osetite slobodnim i osetite šta znače ljubav i prihvatanje. Ako vas je potreba za odobravanjem i kontrolisanjem situacije dovela do želje da smršate po svaku cenu (makar to značilo i povraćanje ili nejedenje), treba da znate da postoji bolji način koji ću objasniti. Ali prvo da vam pomognem da shvatite poremećaje u ishrani.

Prvi korak u lečenju poremećaja u ishrani: Znati šta je poremećaj u ishrani

Postoje dve osnovne kategorije: anoreksija (anorexia nervosa) i bulimija (bulimia nervosa). Uglavnom se viđaju kod žena koje javno nastupaju – balet, gimnastika, manekenstvo, profesionalne zabavljačice. Ali mogu zadesiti bilo koga.

Problem se obično razvija u adolescenciji ili ranoj mladosti. Često počinje tokom prelaznih perioda nezavisnosti, kao što je studiranje u drugom gradu, kada je nivo stresa visok a nema drugih ventila za opuštanje emocionalnog sukoba i napetosti. Može biti ubrzan raskidom sa dečkom ili razvodom. I muškarci mogu imati poremećaje u ishrani, naročito ako se radi o rvaču ili dugoprugašu, ili pak nekom kome je niska telesna težina prednost. Problem se, međutim, uglavnom javlja kod žena.

Pomoć pri poremećaju u ishrani: Razumevanje anoreksije

  1. Odbijanje da se održi normalna telesna težina – obično se radi barem o 15 procenata manjoj kilaži. Na primer, ukoliko ste visoki metar i šezdeset a imate 48 kg, imate 15% manje od normalnih 56,6 kg. Međutim, to što ste mršavi ne znači nužno i da ste anoreksični. I genetsko nasleđe igra svoju ulogu u tome.

  2. Jak strah od sticanja težine ili gojenja. Ovaj strah je karakterističan gotovo za sve tinejdžere. Posledica može biti učestalo vežbanje, pa i hiperaktivnost. (Ja sam, na primer, učila stojeći, pošto se tako sagoreva više kalorija nego kad se sedi.) Često je prisutan i visoko razvijeni režim vežbanja koji ponekad traje i nekoliko sati dnevno ili se, pak, ponavlja više puta u toku dana.

  3. Iskrivljena slika o fizičkom izgledu. Osoba sebe vidi kao debelu, iako je zapravo ispod normalnog proseka, itd.

  4. Izostajanje bar tri menstrualna ciklusa zaredom. (Ova pojava se dešava i kod sportistkinja, što naravno ne znači da ima veze s anoreksijom.)

  5. Gladovanje, kako poremećaj u ishrani uznapreduje, prati depresija i apatija.

Mnoge žene imaju jedan ili više ovih simptoma. Međutim, TEK KAD IMATE SVE ZAJEDNO, može vam se dijagnostifikovati anoreksija. Ključni kriterijum je da li se žena goji u roku od dve nedelje (obično pod nadzorom lekara).

Pomoć kod poremećaja u ishrani: Razumeti bulimiju

Odlike bulimije su:

  1. Želja da se preterano jede, preko granice sitosti. (Prisutna je kod mnogih kada drže dijetu ili smanjuju količinu unesene hrane.)

  2. Neobuzdanost prilikom jela. Prežderavanje se obično odvija u tajnosti. Ponekad se ljudi prežderavaju dok ne zaspu. Radi se o unosima od 1.000 do 60.000 kalorija.

  3. Osoba redovno posti, vežba, povraća, upotrebljava laksative (neki 20-40/dnevno). Ali laksativi funkcionišu samo kod nižeg GI (glikemijski indeks); međutim, hrana se absorbuje u gornjem GI. Laksativi izazivaju gubitak vode i ravniji stomak, ali propratni efekti su oticanje, edemi i konstipacija (zatvor).

  4. Težina varira nekih 4,5 kg, zavisno od prežderavanja i posta. Zbog toga osoba može imati preteranu, normalnu ili umanjeni težinu.

Niko ne namerava da svakodnevno povraća kao način kontrolisanja ishrane. Često se radi o nečemu što izvedemo s vremena na vreme, na primer posle žurke ili obilne večere u restoranu. Onda nedostatak kontrole u jelu izaziva češće povraćanje i, dok trepneš, prazniš se dva ili tri puta dnevno.

Anoreksična osoba može toliko umanjiti unos hrane da joj se telo pobuni. Više ne može da obuzda glad i počinje da jede u manjim količinama, pa onda u sve većim. Konačno krene i sa prežderavanjem i na kraju sledi povraćanje.

Zbog čega je važno dobiti pomoć i lečenje kod poremećaja u ishrani:

Kod osoba obolelih od anoreksije nervoze stopa smrtnosti je 15-20 procenata. Anoreksijom se bukvalno izgladnjujete do smrti a mozak i srce se mogu skupiti i izazvati ozbiljne zdravstvene probleme.

Bulimična žena može održavati normalnu težinu, pa misli da opasnosti nema. Međutim, navika povraćanja može narušiti ravnotežu elektrolita, poremetiti rad srca, dovesti do dehidratacije, propadanja zuba, unutrašnjeg krvarenja, pucanja želuca, pucanja kapilara na licu, oštećenja bubrega itd. Poznajem studentkinju koja je bila bulimična u gimnaziji i zbog toga pretrpela trajna oštećenja glasnih žica, tako da sada sve vreme zvuči promuklo.

Anoreksija i bulimija su najsporiji oblici samoubistva koje osoba može izvesti.

Pomaže kad znate uzroke poremećaja u ishrani

Mnogo je toga što može doprineti poremećajima u ishrani:

1) Naša kultura naglašava fizičke osobine. Govori nam se da je mršavost najvažnija za socijalni, seksualni, čak i profesionalni uspeh.

2) Naši porodični odnosi. Kada neko u porodici razvije poremećaj u ishrani, to je znak da nešto nije u redu, ali ne samo sa tom osobom, već i čitavom porodicom. Mogućnosti su brojne. Možda porodica preterano naglašava fizički izgled. Ili ne želi da dopusti izražavanje osećanja, naročito ljutnje. Često su jedan ili oba roditelja preterano uključeni u život deteta. Deci je možda uskraćena privatnost tokom odrastanja. Ponekad se porodična situacija toliko iskomplikuje zbog alkoholizma ili upotrebe opijata, a osećaj nesigurnosti je nezamisliv, pa se dete okreće hrani kao izvoru utehe i zaštite.

3) Treći faktor koji utiče na anoreksiju i bulimiju tiče se odlika ličnosti. Anoreksične i bulimične osobe teže savršenstvu, sebi postavljaju visoke ciljeve. Imaju veoma izražen osećaj za moral i etiku. Često se radi o veoma poslušnoj, uzornoj deci. Pokušavaju da zadovolje okolinu i skrivaju ljutnju od sebe i drugih. Obično su nesigurna u vezi sa sopstvenom vrednošću, i uvek osećaju kao da moraju da se dokazuju.

Evo kako je to opisala jedna gospođa: „Neprekidno osećam taj čvor u stomaku. Ranije ga nisam bila ni svesna. On potiče od moje neprestane brige o njima. Ne znam ko su oni, ali bojim se da će me videti onakvu kakva jesam, ne odrasla osoba, već nesigurno dete. Izgleda da pribegavam preteranom jelu onda kada se osećam najnesigurnije.“

Sa ovakvim osećanjima se svi u nekom trenutku možemo susresti. Ali osoba sa poremećajem u ishrani doživljava ih mnogo snažnije i češće. Ona pokušava da uspostavi kontrolu, ali se boji da neće uspeti. Sumnja u svoj izgled, talente, sposobnosti i oseća da jedino može imati kontrolu nad telesnom težinom.

Moja priča o terapiji i pomoći kod poremećaja u ishrani:

Pošto sam sve ovo objasnila, da vam ispričam svoju priču. Odrasla sam u domu koji je spolja delovao savršeno. Svi smo imali puno novca, najveću kuću, letovali smo na egzotičnim mestima, delovali srećno. Ali iznutra nije bilo baš tako. Tata mi je bio radoholičar, mnogo je putovao a bio je i alkoholičar. Naš dom nikada nije bio predvidiv i iako sam imala svaku materijalnu stvar koju sam mogla poželeti, nisam imala tatinu ljubav i poverenje. Rano sam naučila da na njega ne računam, pošto bi me uvek izneverio. „Naravno da ću doći kući na večeru, dušo. Obećavam.“ I još jednom ležem u krevet a da ga nisam videla. „Naravno, obećavam da ću uhvatiti sledeći avion i stići na tvoju predstavu. Veruj mi, neću je ni za šta na svetu propustiti.“ A ipak, dok sam pokušavala da ga sa scene vidim u publici, nije ga bilo nigde.

Imidž i status su bili veoma bitni mom tati – kako izgledaš, šta nosiš, kakvu kuću imaš, koji auto voziš, koliko novca imaš itd. Zbog toga sam od malih nogu naučila da nije važno šta nosiš u sebi – spoljašnost je najbitnija.

Pošto je tata bio alkoholičar, dom je bio veoma nepredvidivo i nestabilno mesto. Nikada nisam znala da li će se vratiti dobro raspoložen ili pijan, da li ću se u pola noći probuditi od njegove vike i dreke i da li će policija doći, ili ću ujutru shvatiti da je otišao usred noći.

Toliko sam želela njegovu ljubav i prihvatanje, a nikada ih nisam dobila. Zato sam pokušala da budem dobra učenica, dobijala odlične ocene, bila najbolja u svemu što sam probala, a za uzvrat bih dobila samo „Bravo, dušo. Moram da idem. Vidimo se kasnije.“

Život mi se srušio kada sam se jedne noći probudila i čula kako se mama i tata svađaju. Tata je imao ljubavnicu, a mama je pretila razvodom. Bila sam uplašena i usamljena. Kome da se obratim? U našem domu je vladalo pravilo: šta god da se dešava u kući, ostaje u kući. O tome se ne priča. Moramo da održimo imidž.

I tako sam polako umirala iznutra. Spolja sam delovala dobro, a ipak sam počela da se povlačim u unutrašnji svet. U mom životu je postojala podvojenost – ko sam bila spolja dok se pretvaram, a ko zaista u svom unutrašnjem svetu. Bile su to krajnje suprotnosti. Spolja sam delovala dobro, sabrano, društvena osoba, dobre ocene, sve sam radila kako valja. Iznutra sam bila uplašena, usamljena, zbunjena, prestravljena i ljuta.

Često bih se zatekla usred njihovih svađa i krila u sobi, gledala TV, nadajući se da ne znaju da sam tu. Niko nije ni primećivao koliko sam vremena provodila u sobi. Mama se prosto trudila da preživi.

U svojoj sobi, stvorila sam lažan ali siguran svet za sebe. TV je počeo da upravlja mnome. Maštarila bih i sanjarila da sam ljudi koje sam gledala na televiziji, u njihovim domovima, itd. Počela sam da priželjkujem da sam na njihovom mestu i da izgledam poput njih. Nije to bila svesna želja – prosto se tako dogodilo – i moj lažni svet je nastao. Polako sam se povlačila od svih i od svega. Ocene su mi bile sjajne (sve same petice) i nikada se nisam bunila, pa su me roditelji ostavili na miru.

A onda je došao i najgori dan u mom životu. Roditelji su saopštili sestri i meni da će se razvesti. Mislila sam da ću umreti. Mama je već podnela zahtev, a tata je bio van sebe. Rekao nam je da je mama uništila njegov život i naše, takođe i da nećemo imati novca ni za jelo ni za život u kući. Živećemo na ulici i možemo slobodno da zaboravimo na dalje školovanje. Bila sam toliko uplašena, nisam imala nikakvu kontrolu nad onim što se dešavalo.

Bilo mi je 15 godina i počela sam da se „zaokrugljujem“, ako znate na šta mislim. Sve moje drugarice su pričale o dijetama i vežbanju, pa dobro, zato da ne, i meni je potrebno. Ali za mene, vežbanje se pretvorilo u opsesiju i načun bekstva. Najpre sam krenula sa 30 minuta ujutru svakog dana, zatim sat vremena, pa nekoliko sati, pa onda kad god sam bila kod kuće. Onda nisam mogla da se svrtim na času. Razmišljala sam o tome koliko kalorija trošim ako mlataram nogama, idem dužim putem do škole itd. Preskakala sam doručak i gubila na težini. Ljudi su počeli da me primećuju. Govorili su „Au, smršala si. Izgledaš sjajno!“ Tako sam se i osećala. Mislila sam „Pa dobro, možda ću sada biti popularna i neću nositi sav taj bol.“ I tako sam vežbala još više, prestala da ručam, a onda i da večeram. Živela sam od nekoliko stotina kalorija dnevno.

Gubila sam 2 kg, pa 4, pa 7, i konačno 10, a onda bih vežbala 5-7 sati dnevno. Fizički proces mi je postao prilično neugodan. Nisam mogla da se usredsredim na bilo šta, osim na to koliko sam pojela.“ Koliko sam kalorija unela? Koliko sagorela? Kako da izbegnem ručak i večeru?“ Nisam mogla da prekinem i osećala sam se još bespomoćnijom nego inače. Bila sam toliko usamljena, nesigurna i nisam mogla da upravljam svojim životom. Ono što je u početku bilo nešto malo i sasvim bezazleno, pretvorilo se u opsesiju i obuzelo me u potpunosti. U decembru te godine imala sam pedeset dva kilograma. Do maja sam spala na dvadeset devet i bilo je pravo čudo što sam ostala živa. Međutim, u mom umu, još uvek sam bila debela i trebalo je da izgubim još samo dva kilograma i bila bih srećna, volela bih sebe i drugi bi me voleli.

Standardna terapija poremećaja u ishrani:

Primili su me na kliniku na tri meseca. Bila sam besna, ljuta. Mrzela sam roditelje i doktore koji su me tamo strplali. „Kako se samo usuđuju da upravljaju mojim životom, pokazaću ja njima, izaći ću, biti dobra devojka i raditi ono što žele, a onda ću izaći, povratiti kontrolu i ponovo biti mršava. Neće oni mene ugojiti!“ To sam i učinila. Pretvarala sam se i izašla. U bolnici sam prošla intenzivno lično i porodično savetovanje. Naučila sam dosta toga, ali nedovoljno da bih sve razrešila. Savetnici mi nisu ponudili ništa izvan mene same što bi mi pomoglo da se oslobodim obrazaca ponašanja i bola koji me je morio.

Izašla sam i ponovo krenula da posrćem. Anoreksiju je veoma teško preživeti i većina bolesnih od nje umre ili živi opasno na granici. Zapravo, na klinici sam bila sa 14 momaka i devojaka. Tri godine pošto sam izašla, bila sam jedina koja je preživela – svi drugi su umrli od posledica poremećaja u ishrani ili samoubistvom.

Gde sam pronašla pravu pomoć:

Došla sam do trenutka kada sam shvatila da su sva moja nastojanja da sebi pomognem slabo urodila plodom. Sećam se da sam jedne noći bila toliko sita sebe i svog života da sam zavapila ka Bogu. Rekla sam mu kako sam se osećala i pomolila se za pomoć. Nisam sigurna zbog čega sam se obratila baš Bogu, ali duboko u sebi znala sam da ništa drugo ne funkcioniše. Znala sam da nisam dovoljno jaka da izađem na kraj sa sobom i da mi nijedna druga osoba neće pomoći da se osetim boljom i voljenom. Godinama sam se borila sa problemima u ishrani, nesigurnošću, usamljenošću i zaista sam bila na izmaku snage.

Psiholozi i lekari mogu nam pomoći da se iscelimo emocionalno i fizički. Ali oni zanemaruju treću dimenziju koja je veoma značajna, a to je duhovna razina. Izlečeni alkoholičari i drugi vam mogu posvedočiti da bez Boga psihologija ne funkcioniše.

Znam da je jedini razlog što sam živa to što sam upoznala Boga svemira i Njegovog sina, Isusa Hrista. Dozvolite da vam ukratko objasnim kako mi je to pomoglo da stignem gde sam sada.

Čim sam se okrenula ka Bogu, sve je lagano počelo da se menja. I dalje sam se borila sa jelom, vežbanjem itd. Ipak, u sebi sam osećala mir kakav mi ranije nije bio poznat. Počela sam da čitam Bibliju, da se molim i govorim Bogu kako se osećam. Toliko sam naučila o Božjoj ljubavi, prihvatanju i oproštaju i shvatila da je samo On mogao ispuniti prazninu koju sam nosila u sebi. Naučila sam da Bog nije daleko zastrašujuće biće negde daleko, već ličnost koja me voli i kojoj se dopadam. Naučila sam da On ima kontrolu i da sve ide na dobro onima koji ga vole. Nisam morala da imam kontrolu – ima je On – i u tome sam mogla da se odmaram.

Bio je to desetogodišnji proces za mene. Bilo mi je potrebno savetovanje i duhovni rast kako bih se bukvalno izbavila iz dubine tame i smrti, a Bog mi je doneo slobodu i izbavljenje.

Bog mi je postao najveći izvor pomoći i lečenja poremećaja u ishrani i života uopšte.

Mnogo godina sam provela boreći se, ali što sam više učila o Bogu i što više saznavala o Njegovoj ljubavi i prihvatanju, to se više toga promenilo i ja sam manje počela da se okrećem hrani, vežbanju ili ljudima radi prihvatanja i ljubavi. To je bila ironija, pošto sam, odrastajući, prezirala Boga i mrzela ga. Zbog toga, za mene, predavanje života Njemu i ljubav prema Njemu bio je radikalan korak. Ali donošenje te odluke u sedamnaestoj godini, radikalno je promenilo pravac mog života. Znam da danas ne bih bila živa da nisam imala vere u Boga.

Sada se više ne mučim sa poremećajima u ishrani. U Bibliji postoji stih koji kaže „istina će vas osloboditi“, i zaista, istina Božja i Njegove reči me je oslobodila. Trebalo je da prođe mnogo vremena, mnogo suza, mnogo rada; ali sada mogu da trčim i vežbam i to mi nije opsesija. Mogu slobodno da jedem i ne brinem o kalorijama. Znam šta bi me moglo vratiti u stare obrasce i sada umem da to prepoznam i da odem kod nekoga, umesto da se vratim trčanju i uzdržavanju od hrane. Moram neprekidno da se podsećam kako moja sigurnost i lična vrednost nisu zasnovane na onome što činim ili kako izgledam, već na tome šta Bog misli o meni.

Sada volim život! Imam mnogo prijatelja i nije važno kako izgledam. Naravno, želim da izgledam dobro, želim da budem u kondiciji, mučim se i poredim, ali sve je to na normalnom životu, a ne na nezdravom nivou. Sloboda, radost i ispunjenje sada mogu da postoje!

Na kraju, da vam ispričam o ženi po imenu Meri Vazeter (Mary Wazeter). Ona je bila značajna olimpijska trkačica koja je patila od anoreksije nervoze. Nedavno se pojavila u časopisu Sports Illustrated. Bila je studentkinja sa svim desetkama koja je primljena na Univerzitet Džordžtaun pomoću stipendije. Izgledalo je kao da joj sve ide od ruke. A onda, jedne hladne februarske noći, skočila je u reku Saskehana. Preživela je pokušaj samoubistva, ali sada je vezana za kolica, paralizovana od vrata nadole. Nakon proživljenog iskustva napisala je:

„Mnogo toga sam naučila u životu u proteklih par meseci. Jedna od istina je da se zadovoljstvo ne postiže na način kojim toliko mnogo ljudi pokušava da dostignu savršenstvo i nešto postignu. Zadovoljstvo nisam stekla time što sam imala sve desetke, što sam bila šampion u trčanju ili imala divan torzo. Istinsko zadovoljstvo došlo je onda kada sam pronašla ličan odnos sa Bogom koji je pružio mir i radost.“

Ono što je još zanimljivije u vezi sa njom je da je odlazila na psihološku terapiju pre nego što je pokušala da sebi oduzme život. Rekla je „Za mene, to je bio duhovni problem,a saznanje da me Gospod prihvata takvu kakvu jesam pomoglo mi je da se iscelim. Nijedan od psihologa nije mogao da dopre do mene.“

Verujem, isto kao i Meri Vazeter, da je konačno rešenje ovih problema ili bilo kojeg problema odnos sa Bogom. U svom životu sam otkrila da sam, kroz ličan odnos sa Bogom kroz Isusa Hrista, promenila način na koji razmišljam o sebi. Podseća me na svoju ljubav prema meni, bez obzira na to šta činim ili kako izgledam. Njemu se sviđam, čak i kad ne dostižem sopstvene standarde.

 Imam pitanje…
 Kako započeti odnos sa Bogom…
PODELI:  

TOP