Ko od nas nije čuo tvrdnju da „religija vodi u rat“? Poznata su nam žestoka vojna dejstva na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi u ime Islama. Krstaši su, pak, u ime Hrista, jurišali da zauzmu zemlje koje su nekada bile hrišćanske. U Evropi 16. i 17. veka (1550-1650), ratovi između protestantskih i katoličkih vladara izazvali su brojna krvoprolića. Carski pogromi Jevreja – često uz versko opravdanje. Mahatmu Gandija ubio je militantni hindus 1948; premijera Šri Lanke budistički monah 1959.¹ U naše vreme svedoci smo sukoba između Katolika i Protestanata u Severnoj Irskoj. U Indiji, Hindusi i Muslimani se bore jedni protiv drugih. Budisti i Hindusi se bore u Šri Lanci. Videli smo kako Ajatolah Homeini poziva na ubistvo Salmana Ruždija zbog njegovih „Satanskih stihova“.

Da li religija vodi nasilju i verskim ratovima?

Evo nekoliko primedbi:

1) Isuviše je pojednostavljeno reći, nasuprot onome što tvrdi spisateljica Regina Švarc,² da je „monoteizam“ doneo „ratno zaveštanje“ zapadnim društvima, a da nezapadne religije nemaju nikakve veze sa nasiljem.

2) Mnogo je krvi u 20. veku proliveno zbog ateističkih ideologija. Ironično je da se religija optužuje za nasilje, dok njeni kritičari zaneme kada svetovna ili ateistička vera – poput Staljinove ili one Mao Ce Tunga – donese pravu pošast i uništi na milione života.

3) Zbog toga moramo obratiti pažnju na suštinu učenja neke religije, pa suditi iz te perspektive. Da li je mašiti se za mač radi širenja hrišćanstva u skladu sa onim što je Isus učio? Isto bi se moglo pitati i za islam ili hinduizam.

4) Zbog toga, nasilje ne izaziva religija kao takva, već određeni način razmišljanja koji koristi ideologiju ili versku dogmu da bi kontrolisao način razmišljanja i sputao najosnovnije slobode.

5) Svi moramo osuditi kada su sloboda savesti, verske slobode ili prava žena ugrožena. Ponekad to znači protivljenje onima koji su iste veroispovesti kao mi, ali koriste nasilje kako bi promovisali sopstveni sistem vere. Na primer, zbog čega narod nije osudio Homeinijev poziv na ubistvo (fatwah) Salmana Ruždija zbog njegovih Satanskih stihova?

Verski ratovi unutar iste religije.

Jako mi je drago da imamo muslimanskog predstavnika; upravo takve osobe svojim glasom mogu širom sveta doprineti neophodnim promenama u društvima zasnovanim na islamu, tako da bi se uklopila u globalno selo u kojem živimo.³ Na primer, Muktedar Kan (musliman iz Indije koji sada živi u Mičigenu) iz Centra za proučavanje islama i demokratije, smelo je pisao nakon 11. septembra, osuđujući netoleranciju u ime islama:

„ Izraelska okupacija Palestine možda je najveća uvreda koju Zapad nanosi islamskom svetu. Napomenuvši to, moram vas podsetiti da se Izrael ponaša prema milion svojih arapskih državljana sa većim poštovanjem i dostojanstvom nego što to čini većina arapskih zemalja. Današnje palestinske izbeglice mogu se naseliti u SAD i postati državljani, ali uprkos uzvišenoj retorici arapskog sveta i zapovestima Kurana (24:22) nijedna islamska zemlja osim Jordana im ne pruža podršku. Iako glasno i dosledno osuđujemo Izrael za loš tretman Palestinaca, ostajemo nemi kada muslimanski režimi gaze prava muslimana i ubijaju na hiljade njih. Setite se Sadama i njegove upotrebe hemijskih oružja protiv muslimana (Kurda). Avganistanskih mudžahedina i uzajamnog pokolja? Da li smo ih ikad osudili za takve prestupe? Jesmo li zahtevali međunarodnu intervenciju i kaznu? Znate li kako Saudijci tretiraju šiitsku manjinu? Jesmo li protestovali protiv zloupotrebe njihovih prava? Ali svi smo hitri da osudimo Izrael – ne zato što nam je stalo do prava i života Palestinaca, jer nije. Osuđujemo Izrael jer„njih“ mrzimo.“

To su teške reči, ali su krajnje neophodne da bi došlo do promene unutar islama. Iste takve odmerene i čvrste osude moraju se izneti kada se čine zločini u ime bilo koje verske tradicije, uključujući i moju sopstvenu.

Verska tolerancija bez verskih ratova.

6) I tako, tvrdnja o istinitosti religije kao takve ne podstiče nasilje – stoga evo nekoliko reči o verskom pluralizmu:⁴ Iako Dalaj Lama odbacuje ideju o postojanju Boga Tvorca, ipak se slažem sa onime što čini kako bi promovisao mir. On tvrdi kako je tibetanski budizam „najuzvišeniji i najpotpuniji oblik budizma“.⁵ Nadalje, puno spasenje ili praktikovanje saosećanja uopšte nisu mogući ukoliko ne prihvatimo doktrinu o praznini (sunyata) – nepostojanje suštinskog ili nezavisnog postojanja. Sve je praznina. U intervjuu ranih 80-ih godina prošlog veka tvrdio je kako stanje oslobođenja „mogu postići samo budisti“⁶ Ne bih se složio, ali naši oprečni pogledi ne moraju izazvati nasilje ili ratobornost. Ne treba da nas sputaju u borbi za ljudska prava, verske slobode, pravo na život i slobodu najranjivijih ljudskih bića.

Zapravo, ljudi koji sebe nazivaju verskim pluralistima veruju kako poseduju vrlinu koju Dalaj Lama ili ja ne posedujemo – veruju da je njihovo shvatanje ispravno, a da su naši pogledi na svet pogrešni. Koliko god da se trudimo, izgleda da je nemoguće pobeći od tvrdnje da je nečija religija jedina istinita. Međutim, pitanje je sledeće: kako ćemo se ponašati prema ljudima koji ne dele naše stavove – sa dostojanstvom i poštovanjem ili kao sa neprijateljima? Neslaganje uz poštovanje može da postoji. Lično sam pohađao muslimansku džamiju dve godine i bio blagosloven upoznavanjem mnogo divnih muslimana u čijim domovima sam i obedovao. Tolerancija ne znači prihvatanje da su svi pogledi ispravni (što je nemoguće, pošto ne „tolerišemo“ one koji se ne slažu sa našim pluralizmom); ona znači podnošenje onoga što smatramo pogrešnim ili neistinitim mišljenjem kod druge osobe, ali uz poštovanje prava te osobe da drugačije misli i bira, pošto je i ona stvorena po Božjem liku.

Pravedan rat – da li se Isus protivi ratu?

7) Hrišćanska crkva nije teokratska nacija (Isus je rekao „Moje carstvo nije od ovoga sveta, jer da jeste moje sluge bi me branile“), već bi hrišćani u idealnom slučaju trebalo da žive unutar granica svoje nacije i da se zalažu za dobrobit tog naroda (ili nekog drugog ranjivog naroda) nasuprot napadima agresora.

Nasuprot onome u šta većina veruje, Isusove reči o „okretanju drugog obraza“ nakon što vas je neko udario po desnom, odnose se na rešavanje ličnih uvreda, a ne na nasilna dela. Isus je, u stvari, rekao „Kada vas uvrede, budite spremni da podnesete još uvreda“. S obzirom na pretpostavku da je većina ljudi u njegovo vreme bila desnoruka, šamar u desni obraz se i dan danas na Bliskom Istoku smatr teškom uvredom. Ova ideja o šamaru kao uvredi vidi se u „Plaču Jeremijinom 3:30“: „Podmetnuće obraz svoj onome koji ga bije, biće sit sramote“. U našem društvu, to bi otprilike odgovaralo kada bi nekoga pljunuli u lice.

Isus ne kaže „Nemojte se braniti ako vas napadnu“ ili „Nemojte pomoći ženi koju neko siluje“ ili „Nemojte braniti svoju zemlju ako vas napadnu“. On ne poriče pravni princip „oko za oko, zub za zub“, već govori o zloupotrebi tog principa u cilju opravdanja lične osvete ili odmazde.⁷

Pravedan rat – kada je rat pravedan?

Iako postoje određene pacifističke hrišćanske grupe koje poštujem, verujem i da postoje dobri biblijski argumenti za opravdanje pravednog rata kao poslednjeg sredstva kojem pribegavamo u cilju postizanja trajnog mira: Vlade, kada postupaju kako valja, moraju sprovoditi red i kažnjavati zločince. Bog to odobrava, kao što nam govore Rimljanima 13:1-7 i 1. Pet. 2:14. Iako rat nikada nije fin i mnogi nevini stradaju, judeohrišćanska tradicija je realistična kada se radi o priznavanju ljudskog egocentrizma i grešnosti koji ponekad zahtevaju primenu sile da bi zlo prestalo da se širi, da bi se nasilje obuzdalo.

Ako ikada treba voditi rat, trebalo bi ga zasnivati na pravičnim principima, imajući na umu i činjenicu da su ljudska bića stvorena po Božjem liku i realnost njihove grešnosti:⁸

1) PRAVEDAN CILJ: Jedini moralno legitiman razlog odlaska u rat je u cilju samoodbrane (ili odbrane naroda kada za to postoji moralna potreba) – ili ako postoji veoma snažan razlog za preventivni napad (npr. „nasilan narod“ sa „prljavim bombama“): „Kada bi se ovo pravilo dosledno sredilo, ne bi bilo agresora niti ratova.“

2) PRAVEDNA NAMERA: Jedini moralno legitiman cilj vođenja rata je obnova mira, sa pravdom i za saveznike i za neprijatelje: „Osveta, potčinjavanje i pokoravanje svrhe su koje se ne mogu opravdati.“ Ponekad možda ima „neželjenih efekata“ poput ubijanja civila koji prate nameravani efekat uzdržanja od nasilja.

3) KRAJNJE REŠENJE: „u rat bi trebalo ući tek kada pregovori, arbitraža i svi drugi putevi propadnu; pošto bi čovek, kao racionalno biće, ukoliko je ikako moguće, da sve sporove rešava razumom i zakonom, a ne silom.“

4) PRAVNA OBJAVA: Samo zakonita vlada ima pravo da započne rat. Isključivo država, a ne pojedinci ili stranke unutar nje – može legitimno imati takvu vlast.

5) IMUNITET ONIH KOJI SE NE BORE: „oni koji nisu zvanični agenti vlade u njenoj upotrebi sile, uključujući ratne zarobljenike i medicinsko osoblje i usluge, ne smeju se boriti i ne treba da budu podvrgnuti nasilju.“

6) OGRANIČENI CILJEVI: Pošto je cilj rata mir – ne sme biti uništavanja ekonomije ili političkih institucija.

7) OGRANIČENA SREDSTVA: „dozvoljena je isključivo upotreba dovoljne sile prilikom opiranja nasilju i obnove mira.“ „Dovoljna“ ne podrazumeva nužno odlučnu pobedu.

C.S. Luis, pišući tokom Drugog svetskog rata, rekao je da se sa ratom „teško možemo složiti.“⁹ Bilo kako bilo, zlo i agresija su stvarni i možda ćemo učiniti više štete ukoliko ih ignorišemo i ne sprečavamo. Takođe je rekao da društvo pacifista neće dugo ostati pacifističko!

Samo liberalna društva tolerišu pacifiste. U liberalnom društvu broj pacifista će ili biti toliki da će obogaljiti državu što se tiče ratovanja ili ne. Ako ne, niste ništa postigli. A ako jeste, onda ste državu koja toleriše pacifiste predale totalitarnom susedu koji to ne čini. Pacifizam ove vrste znači ići pravo ka svetu u kojem neće biti pacifista.¹⁰

Isus je rekao da su blagosloveni mirotvorci – ne samo oni koji čuvaju mir, već i oni koji aktivno nastoje da ujedine sve međusobno sukobljene strane. U hrišćanskoj veri, najbolji primer ovoga je sâm Isus, u čijoj smrti, po rečima svetog Pavla, vidimo da je „Bog bio u Hristu, pomirivši svet sa sobom.“

Ponovo objavljeno uz dozvolu Ravi Zacharias International Ministries (www.gospelcom.net/rzim).

Ovaj članak o verskim ratovima predstavlja odlomak javne tribine, upotrebljen uz dozvolu. Doktor Pol Koupan je vanredni asistent na fakultetu Trinity Evangelical Divinity School, putujući predavač i autor knjiga „Važi za tebe, ne i za mene“ i „To je samo tvoja interpretacija.“

(1) Čak i u današnje vreme, budistički monah po imenu Pramaha Sajandžerasuto, uhapšen je nakon što je ispalio AK-47 u vazduh tajlandske zgrade parlamenta kako bi protestovao zbog policijskog maltretiranja ("Monk Threatens Thai Parliament," BBC News, 22 maj 2002; http://news.bbc.co.uk/hi/english/world/asia-pacific/newsid_2001000/2001557.stm).

(2) The Curse of Canaan: The Violent Legacy of Monotheism Chicago: University of Chicago Press, 1997.

(3) I sâmi muslimani moraju priznati da se njihova religija kroz istoriju nije samo branila, već je bila i agresivna i nemilosrdna prilikom širenja. Radi podrobne dokumentacije uticaja islama i ne uvek pozitivnih odnosa muslimana sa Jevrejima i hrišćanima (koje muslimanske apologete predstavljaju kao „tolerantne“), pogledati spise egipatskog Jevrejina Bata Jeora: The Decline of Eastern Christianity Under Islam and Islam and Dhimmitude: Where Civilizations Collide (Dickinson Farleigh University Press).

(4) O kritici verskog pluralizma vidi Paul Copan, "True for You, But Not for Me" (Minneapolis: Bethany House, 1998); Harold Netland, Encountering Religious Pluralism (Downers Grove, Ill.: InterVarsity Press, 2001); Gavin D'Costa, The Meeting of Religions and the Trinity (Maryknoll, N.Y.: Orbis, 2000).

(5) Kindness, Clarity and Insight (New York: Snow Lion, 1984), 45.

(6) José Ignacio Cabezón, ed. The Bodhgaya Interviews (New York: Snow Lion, 1988), 22.

(7) Nekoliko zapažanja o Isusovim komentarima u Besedi na gori:

„Ne opirite se zlom čoveku“. Stari zavet zagovara samoodbranu (čak i ubistvo u cilju spasavanja sopstvenog života). Policija i organi čuvanja reda su neophodni u cilju očuvanja društvenog poretka. Rimljanima 13:4 jasno naglašava da se zločincima treba odupreti. Isus se snažno odupro menjačima novca u hramu, Jovan 2. Ovde se, međutim, ne radi o funkcionisanju države, već o tome kako bi Hristovi učenici trebalo da se ponašaju u međuljudskim odnosima. (Država, na primer, zločince mora privesti pravdi. „Oprostite svojim neprijateljima“ ne bi bilo prikladno za pravni sistem, puštanje kriminalaca bez kazne.)
"“Ko god vas udari po desnom obrazu, okrenite mu i drugi“. Ovaj tekst ne znači da vaše dete ne sme da se brani od školskog siledžije. To ne znači da treba da stojimo po strani dok napasnik siluje neku ženu. Čak i Isus, kada ga je prvosveštenik udario, nije bukvalno okrenuo drugi obraz. Umesto toga, rekao je: „Ako zlo rekoh, dokaži da je zlo, ako li dobro, zašto me biješ?“ (Jovan 18:23).
„I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu.“Haljina (spoljnja odora) je smatrana neotuđivim pravom ili posedom prema Mojsijevom zakonu (Izlazak 22:26). Isus ovde kaže: „Drage volje se rastani od onoga što je po zakonu tvoje“. Hrišćanin se odriče „neotuđivih prava“ radi tuđeg dobra.
„I ko te potera jednu milju, idi sa njim dve“. U Hristovo vreme, rimski vojnik je mogao naterati Jevrejina da mu ponese teret jednu milju (1000 koraka), ali ne više. Ovaj ukaz je trebalo da razbesni Jevreje pošto su Jevreji prezirali Rimljane. Zamislite šok ukoliko bi se sledbenik Hristov ponudio da ponese teret još jednu milju? To bi pokazalo natprirodno raspoloženje. Hristos ovde kaže: „Uzdignite se iznad onoga što se od vas očekuje.“
„Daj onome koji od tebe traži i ne okreći se od onoga koji hoće od tebe da pozajmi.“ Ovaj odeljak ne opravdava davanje bez razlike, već radosnu, samopožrtvovanu darežljivost – čak i prema onima koji su zli. Ne bi, naravno, trebalo davati novac osobi čiji dah zaudara na alkohol. Bog nam svakako ne daje sve što MI hoćemo i tražimo, pošto zna da naši zahtevi nisu uvek dobri za nas (Jakov 4:2 i dalje.). Ni Hristos ne zagovara vladin sistem blagostanja u kojem bi svako dobio sve što mu je potrebno. Pavle je pisao da čovek treba da radi ako želi da jede.

(8) Preuzeto iz eseja Artura Holmsa („Pravedan rat“) in Four Views on War, ed., Robert Clouse (Downers Grove, Ill.: InterVarsity Press, 1991), 4-5.

(9) The Weight of Glory and Other Essays (New York: Macmillan), 39.

(10) Ibid., 44.

Pošaljite ovu stranicu prijatelju
Kako započeti odnos sa Bogom

POČETNA STRANICA

VRH STRANICE

KONTAKT